Commercialism pwned art

Published on 11:55, 08/20,2008

           Oduvek sam se divio ljudima koji sebe smatraju tako dobrim kritičarima i poznavaocima svega i svačega da umisle da je njihova sveta misija da ubeđuju sve ostale ljude da su stvari koje su njima dobre dobre i svima ostalima. Svako ko utroši toliko truda i fanatizma u tako besmislenu stvar ne može a da mi ne bude simpatičan, i uvek me podsete na mog psa koji je kao kuče pokušavao da me impresionira time što je skakao sa terase u dvorištu - svaki skok se završavao njegovim kolutom unapred uz jedno prigušeno „humpf“, što je bilo jako slatko uzimajući u obzir da je bio mali čupavi debeljuca. Međutim, poput mog kerčeta koje je izraslo u kršnog vučjaka od 60 kila, „kritičari“ su u poslednje vreme postali zabrinjavajuće agresivni, grizući svojim novoizraslim očnjacima kroz moje dosadašnje simpatije prema njima. Poslednji  u nizu napada usmeren je na moje, kako se čini, blasfemijsko odbijanje da pogledam Viteza tame, i, za divno čudo, napadi ne dolaze od strane drugara kojima dobar film podrazumeva hektolitre krvi i nekoliko tona bojeve municije, već od osoba koje dobrim provodom na subotu veče podrazumevaju šolju čaja od jagode i kolekciju jermenskih avangardnih filmova. Očekivao sam da se digne poprilična frka oko filma, mislim, oko kog Betmena se nije digla frka, ali mi je neobično da se sada ističu neki umetnički kvaliteti filma koji je, u osnovi, holivuski blokbaster. Istina, nisam gledao film, ali mi je i sa ove distance poprilično teško da za ozbiljno uzimam garija koji je od glave do pete obučen u crnu kožu, nosi plašt i ima špicaste uši. Betmen treba da bije, i to da bije jako - tražiti od njega da bude umetnički zahvalan je isto što i tražiti da Čak Noris postane šekspirijanski glumac; jednostavno ne ide (ali bih dao popriličnu sumu da vidim njegovu verziju Hamleta).

        U pozadini svih mojih sumnji vezanih za Viteza tame verovatno leži činjenica da smatram da su „umetnost“ i „komercijalno“, odnosno „popularno“, dva različita pojma. Nisu stvari oduvek bile ovakve: Šekspir je bio popularan i smatran za umetnika iz prostog razloga što u to vreme nije svako mogao biti dramski pisac, kao i što u vreme Mikelanđela nije svako mogao biti vajar- ili si bio najbolji, ili te nije bilo. Čitav ovaj koncept umetnika superstarova otišao je u tri lepe šargarepe u novije vreme, kada svaki seljak sa instaliranim Word-om može da napiše bilo koju količinu ordinarnih gluposti (kao ja) i bude prihvaćen kao umetnik u andrgraund krugovima (ne kao ja), koje verovatno čini njegova uža rodbina (kao ja), a sve što stoji između nečijeg rediteljskog debija i ostatka sveta je kamera kupljena na Najlonu i registracija na Jutubu. Ruku na srce, ljudi su možda i najmanje krivi za ovakvu dekadenciju umetnosti, pošto je ona vrlo rastegljiv i relativan pojam. Bilo koji predmet koji je malo stariji od vaše babe, recimo, smatraće se umetničkim delom i biće ponos i dika nekog muzeja, bez obzira što je to pre nekoliko vekova služio kao kanta za veš ili pepeljara, dok je, recimo, Endi Vorhol postao uznemiravajuće poznat i priznat umetnik slikajući kante supe. Uloga umetnosti je takođe stvar zamućena i zamagljena poput duge posmatrane očima pijanog daltoniste - dugo vremena sam za umetnost smatrao bilo koje delo sposobno da u meni indukuje osećanja (tugu, radost, svejedno), sve dok nisam naleteo na jednog lika koji je vezao psa lutalicu na lanac od pola metra i izgladnjivao ga do smrti, svo vreme dokumentujući sporo umiranje nevine životinje „umetničkim“ fotografijama koje, su, naravno, postale hit u brojnim galerijama alternativne umetnosti. Slike jesu pokrenula neka osećanja u meni jer sam odmah dobio poriv da repetiram sačmaru, namažem maskirne boje i provalim u stan dotičnog umetnika stvarajući sopstvenu fotogafsku sesiju, ali ne verujem da je taj sadista hteo da probudi osećanja koja bi dovela do njegove bolne i spore smrti. Mada, ko zna, ima nas svakakvih.

       Pored svoje zbunjujuće suštine, umetnost XXI veka ima ozbiljan problem u tome što je poslala logičan oponent pojmu koji, zapravo,  znači „popularan“, time postavši, je li, krajnje nepopularna. Najcrnje je to to se ova podela odrazila i na ljude, tako da su umetničke duše danas uglavnom stereotipno zamišljene i tretirane kao društveno operisani ljudi kojima kao deci drugovi nisu dali da igraju fudbal sa njima ili su ih stavljali kao golmane, dok su oni (finger quotes) normalniji živeli sasvim normalne male živote, sa poslovima u privatnim malim fitmama, sa setom se sećajući diplome za najboljeg strelca na školskom turniru u petom osnovne. Ovo je krajnje zabrinjavajuća pojava, ne toliko zbog toga što je „komercijalnost“ postalo sinonim za „popularnost“, jer tako i mora biti - da bi se nešto prodalo, mora biti prijemčljivo širokim narodnim masama; kada pravite reklamu za uloške, pravićete je u vedro-ružičastim tonovima sa slatkim devojkama u lepršavim haljinicama, nećete prikazivati trinaestogodišnju devojčicu koja se mokra od znoja budi usred noći u krvavoj posteljini. Problem je u tome što je „umetnost“ postala sinonim za „nepopularno“ i, što je još gore, „neisplativo“. Sada ovo možda ne izgleda kao veliki problem jer su umetnici inače uvek bili smatrani nekom vrstom otpadaka društva, ali su barem oni najbolji (najpriznatiji) bili cenjeni i, dakako, dobro plaćeni. Danas će onaj seljak sa Word-om iz drugog pasusa radije napisati još jednu knjigu o invaziji vanzemaljaca ili borbi protiv terorizma nego da ide na nešto originalno što mu neće doneti mnogo novaca, ali će bar nežno gurkati čovečanstvo u nekom boljem pravcu. Mada, zanimljivo je to da komercijalnost ima šansu da, umesto uništitelja, bude, zapravo, spasilac tog prljavog, drogiranog beskućnika koga zovemo Umetnost, a to se već izvesno vreme dešava u slikarstvu.

       Da elaboriram: slikarstvo je, po mom neukom mišljenju, negde posle ekspresionizma ne samo pogrešno skrenulo kod Albukerkija, nego promašilo i Albukerki i državu u kojoj se nalazi, zalutavši u neku čudnu paralelnu dimenziju gde i dan danas luta ukrug, bezuspešno tražeći izlaz baterijskom lampom koja je odavno crkla. Možda jesam glup, ali zaista ne vidim šta je umetnost u tome da neko našvrlja dve hotizontalne i tri vertikalne linije i kaže da je to subjektivno viđenje drveta u parku, iz prostog razloga što ja nemam tri zarđala eksera zabodena u hipotalamus pa sam sposoban da sam subjektivno vidim drvo u parku i da primetim da se ono ne sastoji od pet ravnih linija. Sa druge strane, u svakom ćošku Interneta možete naleteti na sjajne sllike ljudi koji ne žive za izlaganja u fensi galerijama, nego za koju dobru reč napisanu na forumima; postoje korice za knjige i plakati za filmove kojji su tako dobri da nećete ni primetiti da je to samo promotivni materijal napravljen kako bi izmuzao koji dinar od vas; bilbordi usred nedođije koji vam pažnju ne privlače poznatim glumcem, nego maštovitim sadržajem koji možda ne izgleda posebno glamurozno, ali bar ima malo duše. U redu, nije svaka korica umetničko delo, ali ljudi se bar trude.

      Naravno, sve je to relativno- ima umetničkih dela koja samo njihov tvorac smatra umetničkim (onaj idiot sa psom), a ima i najžešće komercijale koja je (verovarno slučajno) ispala najpitomija umetnost (na pamet mi pada samo Ekvilibrijum, ali verovatno ima još nešto). Stvari koje su nekad bile tvrdi mejnstrim sada su „umetnički dragulji davno prošlog vremena“, kao recimo Prohujalo sa vihorom; a biće mi jako zanimljivo kada svojoj deci budem objašnjavao da Srećni ljudi nisu umetnost nego čist treš...

 

PS- ne odbijam da gledam novog Betmena jer mi se ne sviđa, nego zbog toga što nemam vremena, a i nešto mi se ne ide u bioskop osim ako u pitanju nije velika sala Arene.

 

PPS- okej, voleo sam Srećne ljude kad sam bio klinac, i još mislim da je Vukašin Golubović naj-uber lik u našim serijama, odmah posle Popare. O, i Aranđel je kul. Nikad nisam voleo Necu, though.